БЕСЈЕДА
НЕДЈЕЉА 14. ПО ДУХОВИМА
Мт 22,1-14 (Зач. 89)
У данашњем читању Јеванђеља смо чули једну од прича којима Господ наш Исус Христос објашњава чему је налик Царство небеско и ко је достојан да уђе у њега. У овој причи је Царство небеско представљено као свадба царског сина.
У древној јеврејској традицији је свадба често коришћена као слика савеза Бога и свога изабраног народа. Јевреји су своју вјеру у то да ће њихова света заједница са Господом доживјети своје савршенство у блаженом јединству са Њим осликавали представом радосног свадбеног весеља.
Исус Христос користећи у својој причи ову слику посебан акценат ставља на позив који господар, тј. цар упућује својим поданицима на свадбу свога сина. Дакле цар указује велику част својим поданицима позивајући их да подјеле са њим радост великог дана женидбе рођеног сина.
Међутим од позваних нико не хтједе да дође. Но, Господар не одустаје, него показујући трпљење и љубав према своме народу још једном шаље своје слуге међу њих да им они објасне да је он припремио велику и богату трпезу за све њих те да дођу на свадбу. Толико му је било битно присуство сваког човјека на слављу.
Али, опет се нико од позваних не одазва. Свако је имао неки свој разлог, неко је морао да оде у поље, неко у трговину, а неки чак у бјесу своме ухватише господарове слуге, изружише их и побише.
И када то чу цар онај, разгњеви се и пославши војску своју, погуби крвнике оне, и град њихов запали.(Мт 22,7)
Христос овом причом подсјећа своје сљедбенике на то да се Бог кроз историју непрестано јављао своме изабараном народу преко својих изасланика, пророка. Да их је Он преко њих поучавао правој вјери, позивао на прави пут, позивао себи.
Историја људског рода нам показује да је човјек биће слабо, превртљиво и често глуво на позив Господњи. Народ Божији се из разних разлога удаљавао од Бога, одбијао Његов позив прогањајући Његове посленике.
Христос својом причом даље објашњава да Бог, видјевши слабост народа његовог, одлучује да успостави нови савез, позивајући себи свакога:
Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете, позовите на свадбу.(Мт 22,9)
И изишавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, и зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију. (Мт 22,10)
Христос нам овом причом казује да Бог позива сваког човјека себи, без обзира на којој животној раскрсници се овај налази, да ли га је снашло добро или зло. Бог воли човјека, Бог ствара човјека из своје неизмјерне љубави, дарује сваком људском бићу живот и жели да подјели са њим благодат вјечног живота. Да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. (Јн 3,15)
Свако од нас је позван на свадбу Господареву и ако смо прихватили Његов позив, морамо да знамо да смо се обавезали да се обучемо у свадбено рухо (Мт. 22,11).
А свадбено рухо за нас хришћане јесте благодат коју ми добијамо на крштењу облачећи се у Христа. Ми смо позвани да чувамо Христа у себи. „А сачувати Христа значи одржати оно што нам је рекао да чинимо: да помажемо сиротињу, да не завидимо никоме, да не оговарамо, да не лажемо, не сплеткаримо, када учинимо какво добро да то сакријемо од свих тако да за то само Бог зна, а не да о томе трубимо унаоколо, да не чинимо (па чак и не пожелимо) никоме никакво зло, да волимо не само своје ближње него и своје непријатеље…“[1]
Као што видимо, чисто и лијепо је наше свадбено рухо. У непрестаној нади да ћемо и ми бити сврстани међу изабране, трудимо се свим силама, колико је до нас да га сачувамо неокаљаним имајући непрестано на уму то да је милост и благодат присуства Божије љубави у нама та која нас чини чистим.
Амин.
[1] Перишић, Владан, Лицемери, милост хоћу а не жртвеноприношење. Тумачење јеванђелских перикопа, Дубровник 2019, стр. 133.