Цветна недеља Великога поста свечано је прослављена у храму Сабора Св. Архангела Михаила у Хамбургу. У петак 23. априла служена је Св. Литургија претходно освећених дарова на којој је као и током целог поста узело учешћа мноштво верног народа. На Лазареву суботу служена је Св. Литургија и празнично вечерње у току којег су освећене врбице и палмове гранчице. У недељу Цветну када славимо улазак Господњи у Свети град Јерусалим служене су две Св. Литургије на којима је уз поштовање свих прописаних мера саслуживало мноштво народа. Свештенство је упознало верни народ о предстојећем богослужењу у Страстној недељи. Благодаримо Господу што ћемо ове године моћи заједно учествовати у истим.
Беседу оца Милутина Марића у текстуалном формату преносимо у целости.
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Данашња велика радост најављена је још одавно у Старом Завету, где Св. пророк Захарија најављује Спаситеља речима: „Радуј се кћери Сионска, подвикуј, кћери јерусалимска: ево, цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу, и на магарету, младунцу магаричину. (Зах 9,9)
Драга браћо и сестре,
Радујемо се данашњем дану, јер дочекујемо Спаситеља на улазу у Свети град Јерусалим. Радујемо се ономе који је јуче пробудио свога друга Лазара, који је четири дана лежао мртав у гробу. Радосно кличемо са јерусалимском децом и народом: ,,Осана. Благословен који долази у име Господње, Цар Израиљев.“(Јн, 12, 13), ономе коме је смрт само сан, јер за свога пријатеља говори својим ученицима: ,,Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим.“ (Јн 11, 11).
Заиста је данашњи дан препун радости јер и нама даје снажан предукус онога што нас на крају наредних дана очекује, а то су победа, живот и вечност. А претходиће, издаја, патња, страдање и смрт. Наредних дана и кроз све дане нашега живота биће нам потребна вера Лазареве сестре Марте, која Спаситељу каже: „Господе да си ти био овдје, не би умро брат мој. Али сада знам, да што год иштеш у Бога, даће ти Бог“(Јн, 11,21-22), и на другоме месту: „Да, Господе! Ја вјерујем да си ти Христос, Син Божији који долази у свијет.“(Јн, 11, 27).
Исту ту искрену, неискварену веру, радост и љубав најбоље видимо код јерусалимске деце, која са палмовим гранчицама дочекују Спаситеља осећајући да куда Он прође престаје тама, а самим тим и сјена смрти, те се све претвара у светлост велику (види Мт, 4, 16), јер су вера, радост и љубав код деце чиста и неискварена, без предрасуда и без користољубља, неукалупљена у ускогруде интересе егоистичног човека.
Данашњи човек, и онај који је примио радосну еванђелску вест о спасењу човековом, а нарочито онај који је још није примио, не разликује се много од ондашњих Јерусалимљана. Данас Христа дочекују речима: „Осана! Благословен који долази у Име Господње, цар Израиљев! (Јн, 12, 13) а само неколико дана касније исти ти људи викаће: „Распни га, распни га“ (Мк, 15,13). Како да објаснимо та два екстрема? Како исти човек један дан слави долазак Сина Божијега а други дан призива смрт Сина Божијега? Сматрам да кључни проблем и камен спотицања у нашим животима представљају некаква погрешна, лажна непотребна очекивања. Јерусалимљани Христовога времена очекивали су ослободиоца од римских окова, oчекивали су обновитеља јудејскога царства. Очекивали су онога, који ће подићи устанак и истерати римске војнике из њима обећане земље. У својим ускогрудим жељама и плановима заборавили су на сву Христову проповед и на сва праштања, исцељења, оздрављења и васкрсења, којима су сведочили. Ставили су своје политичке жеље и циљеве испред главног човековог циља, а то је повратак ка Богу Творцу, повратак у бесмртност. Иста таква размишљања и поступке има и данашњи човек, који слушајући ипак не усваја литургијске речи, „…сав живот свој Христу Богу предајмо…“, „…сваку сада животну бригу оставимо…“ па и саме Спаситељеве речи молитве Господње „…да буде воља твоја…“, јер пречесто ипак преовладава наша воља, наш план и наше амбиције. И када Господ не испуни наше маргиналне жеље и планове истога тренутка, много пута се окрећемо од Господа и поистовећујемо се са безумним народом који виче „распни га, распни га“, јер уместо живота бирамо краткотрајну власт, уместо вечности бирамо времениту моћ и задовољство. Тешко човеку који мисли да је Бог његово оружје у постизању својих животних циљева, а благо човеку који се не осећа као роб него као син, дете Божије, „јер ако си син, и насљедник си Божији кроз Христа“,(Гл, 4, 7) каже велики Павле, апостол незнабожаца.
То усиновљење даје нам неопходну сигурност и потребно оружје да као победиоци изађемо заједно са Спаситељем из Страсне седмице, а оружје деце Божије су основне хришћанске врлине вера, нада и љубав. Вера у Господа победиоца смрти, нада у живот вечни у наручју Оца небескога и љубав према Господу, која нас чини састрадалницима и сапатницима у часу Христовога страдања, јер само тако можемо постати и саучесници у светлом часу Христовога васкрсења.
Нека нам је свима срећан и благословен данашњи празник и благословен почетак Страсне седмице, где ће кроз неизрециве патње и страдања коначно бити покидани окови смрти, јер ,,Господ није одустао да чини све,док нас није узвео на небо, и даровао нам Царство своје будуће“. Амин.
