U nedelju trideset i prvu po Pedesetnici, 26. januara 2025. godine, Njegovo Visokopreosveštenstvo Arhiepiskop losanđeleski i zapadnoamerički g. Maksim načalstvovao je svetom arhijerejskom Liturgijom u hramu Svetoga Save u Berlinu uz sasluženje Njegovog Visokopreosveštenstva Arhiepiskopa diseldorfsko-berlinskog i Mitropolita nemačkog g. Grigorija i sveštenstva Svetosavskog hrama.
Nakon pročitanog jevanđelskog začala Vladika Maksim se obratio prisutnima. Besedu Njegovog Visokopreosveštenstva donosimo u celosti.
„I Onaj koji siđe, i Onaj koji uziđe, jedno su, isti je (up. Ef 4, 10). Kako spojiti, draga braćo i sestre, draga deco, neobičnu sintezu današnjih praznika, nedelje po Bogojavljenju, dana kada slavimo i Svetoga Savu, koji se čudesno preklapaju. Ono što čoveku prvo dođe na pamet jeste sami Hristos koji svojim prisustvom unosi svetlost o kojoj govori današnje Jevanđelje. Početak Njegovog spasiteljskog rada i propovedi sastoji se u donošenju svetlosti i pozivanju na pokajanje. Pokajanje nastaje sa dolaskom, približavanjem Carstva nebeskog: „Pokajte se jer se približilo Carstvo nebesko“ (Mt 3,2). Pokajanje, kako to svako od nas zna i oseća, jeste već dopuštanje svetlosti da uđe u naš život, u predele tame i senke smrti, kako u našim bićima, tako i u čitavim oblastima tvarnog postojanja.
Ono što spaja Svetitelja Savu sa ovim praznikom Bogojavljenja, čije odanije danas slavimo, jeste prosvetiteljska crta koju on svojim životom, likom i delom unosi u život svoga naroda. Može se reći da je i on – kao Hristos – prošao kroz oblasti tamne, zatamljene jer ne bi, očigledno, njegov poduhvat bio tako uspešan da nije kao (pro)svetitelj nosio sa sobom baklju večne svetlosti. Ono po čemu Sveti Sava ponajviše podseća na Hrista jeste nešto što je okarakterisano frazom prisustvo u odsustvu. Ako malo bolje pogledamo njegov život, opet u znaku Hrista, uočava se da u svakom momentu njegov život prožima dijalektika: prisutan u životu svojih roditelja, pa odsutan kao nežna grana velikoga hrasta. On odlazi u Svetu Goru, napušta ovozemaljski život i stupa u život svetogorske zajednice. Objašenje ovoj dijalektici možemo da pronađemo u poštovanju slobode drugih: kao što se Hristos povlači tokom svog života, u pustinju, recimo, pa onda dolazi među narod da propoveda, tako Sava napušta očev dom, odlazeći na Svetu Goru, pa onda i nju napušta postajući akter na svetskoj sceni toga vremena koja je u globalnoj pometnji, ulazi u arenu života svoga naroda, rekli bismo, u geopolitičkom smislu, i tako postaje nosilac svetlosti o kojoj smo govorili; svojom propoveđu, ličnošću, i svojom harizmom ovaj Hristov propovednik spaja suprotnosti svoga naroda, postaje mirotvorac, a na svetskom planu čini poznatim svoj narod otvarajući ga prema svetu.
Taman kada postaje naširoko poznat, Sava se povlači. Kao što Hristos govori svojim učenicima da je dobro da On ode [od njih] (up. Jn 16,7), tako se i Sava radi našega dobra povlači. No, mi se pitamo kako je dobro da nas neko napusti i ostavi nas sirotim (up. Jn 14,18). Kao što je Hristos svojim odlaskom, Vaznesenjem, dopustio svima, počevši od apostola, da svojom slobodom i verom Njega i dalje čine prisutnim, a to je ponajviše delo Duha Svetoga, tako i Sveti Sava napuštanjem arhijerejskog trona, jer je, kao što znate, izabrao Arsenija za svog naslednika, jednog od svojih učenika, pokazuje tim činom, draga braćo i sestre, kako je ponekad dobro dopustiti i dati prostor bližnjima, a ne stalno svojim prisustvom njih činiti neslobodnim, odnosno prinuđenim da nas uvažavaju i poštuju. Ovaj jedan mali primer povezanosti Svetoga Save i Hrista unosi i u naše živote tu važnu dimenziju poštovanja bližnjega. Na taj način i mi, sledujući Svetome Savi, našim životima postajemo svetosavci, i naravno, hristonosci, puštajući da se u našim životima projavi život Isusa, život prisustva u odsustvu što je za nas veliki blagoslov.
Neka nas Gospod i u ove dane velike smutnje i meteža nepoznanice u kojoj se nalazimo prosvetli svetlošću koju je doneo u krajeve Galileje neznabožačke, te i da nju unese i u naše živote. Na tom putu je Sveti Sava ne samo primer, već i pomoćnik koji nas nadahnjuje. Neka je srećna slava svima vama! Bog vas blagoslovio! Amin!“
Nakon svete Liturgije osvećeni su slavski darovi povodom slave Hrama.
